Srpski Radiji Moraju da Puštaju 25% Domaće Muzike - Kako to Funkcioniše u Praksi?

Možda ste primetili da se u poslednjih period na srpskim radio stanicama sve češće čuju domaći izvođači — i to nije slučajno. Zakon o elektronskim medijima uveo je obavezu da najmanje 25% dnevnog muzičkog programa čine srpska muzička dela. Ovo pravilo važi podjednako za privatne i javne emitere, bez obzira na žanr koji puste.

Šta Tačno Znači "25% Domaće Muzike"?

Granica od 25% računa se na nivou celokupnog dnevnog emitovanja, a ne po pojedinim emisijama. Pod "srpskim muzičkim delima" podrazumevaju se numere domaćih autora, kompozitora, tekstopisaca i aranžera — dakle, nije bitno samo ko peva, već ko je pesmu napisao i složio.

Ova obaveza uvrštena je kroz član 78. Zakona o elektronskim medijima i predstavlja prvu zvaničnu primenu muzičkih kvota u srpskom zakonodavstvu. Kontrolu nad primenom vrši Regulatorno telo za elektronske medije (REM).

Zašto Je Ovo Uvedeno?

Inicijativu su pokrenule domaće strukovne organizacije — pre svega SOKOJ (Organizacija muzičkih autora Srbije) i OFPS (Organizacija proizvođača fonograma Srbije). Razlozi su bili višestruki — zaštita domaćeg muzičkog stvaralaštva, ekonomski podsticaj za domaće umetnike kroz veće tantijeme, ali i usklađivanje sa evropskom praksom. Na primer, Francuska već decenijama primenjuje kvotu od čak 40% domaće muzike na radio stanicama.

Kako Stanice Reaguju u Praksi?

Stanice koje su ranije puštale isključivo stranu pop ili rok muziku morale su da pronađu domaće izvođače istog žanra kako ne bi izgubile svoj profil i ciljnu grupu slušalaca. Neke su se tome ozbiljno posvetile, dok su druge pronašle zanimljiv zaobilazni put.

Budući da se procenat od 25% meri na bazi celog dana, pojedine stanice veći deo domaće muzike puštaju kasno noću ili rano ujutru kada je slušanost manja. Time formalno ispunjavaju zakonsku obavezu, ali u "prajm tajmu" — kada je publika najbrojnija — zadržavaju pretežno strani repertoar.

Da li Je Ovo Dobra Stvar?

Mišljenja su podeljena. Zagovornici kvota ističu da ovakve mere direktno pomažu domaćim umetnicima — više emitovanja znači više autorskih naknada koje ostaju u zemlji, a ne odlaze stranim izdavačima. Kritičari pak smatraju da prisilno uvođenje domaće muzike ne garantuje kvalitet ni stvarnu popularnost tih izvođača, već samo formalno ispunjavanje papirnih obaveza.

Jedno je sigurno — ovaj zakon je promenio zvuk srpskog radija, a kako će se to odraziti na domaću muzičku scenu dugoročno, tek ćemo videti.